Godinama se profesionalno bavim komunikacijama.
Komunikacione strategije, mediji, krizne situacije, pregovori, ljudi, odnosi, reči. Mnogo razgovora. Mnogo slušanja ili sam barem dugo mislila da je tako.
Onda sam počela ozbiljno da učim coaching i shvatila nešto što mi u tom trenutku nije bilo naročito prijatno: umeti da komuniciraš i umeti da slušaš nisu ista stvar.
Tek kroz taj proces sam zaista počela da razumem šta znači postaviti pitanje i ne požuriti sa sopstvenim odgovorom. Ostaviti tišinu. Ne završavati tuđu rečenicu u svojoj glavi. Ne tražiti odmah rešenje zato što ga ja možda vidim.
Počela sam da slušam i ono što nije izgovoreno.
I mislim da se upravo tu za mene sreću NLP i coaching.
NLP mi nije dao odgovore. Dao mi je drugačija pitanja.
Moj prvi ozbiljan susret sa NLP-om nije izgledao kao trenutak u kojem sam otkrila neku veliku tajnu o ljudskom mozgu. Mnogo više je ličio na prilično neprijatno preispitivanje sopstvenih sigurnosti.
Kako tačno znaš da je nešto tako? Ko kaže? Da li je zaista uvek tako? Šta bi se promenilo kada bi istu situaciju pogledao iz drugog ugla? Šta je činjenica, a šta značenje koje si joj dao?
Za nekoga ko ume da bude vrlo siguran u svoje stavove, to nisu uvek prijatna pitanja.
Jedan od NLP principa koji mi je najteže „seo“ bio je da je najfleksibilniji element sistema ujedno onaj koji ima najviše mogućnosti da utiče na ishod. Dugo mi se nije dopadao. Moje vrednosti i uverenja umeju da budu vrlo čvrsti. Ako nešto mislim, onda to mislim.
A onda sam vremenom razumela da fleksibilnost ne mora da znači odustajanje od sebe. Može da znači prestanak udaranja glavom o isti zid.
U jednom od svojih NLP testova napisala sam da me je upravo prihvatanje tog principa oslobodilo dela brige, preteranog procesuiranja i potrebe da po svaku cenu guram isti način ako on očigledno ne daje rezultat.
Kasnije sam sebi napravila još jednostavniji aksiom:
I to je tako.
Ne „tako mora da ostane“. Ne „to mi se sviđa“. Samo, trenutno jeste tako.
Za mene je to velika razlika.
Ali alat nije isto što i proces.
NLP mi je dao mnogo alata koje i danas smatram korisnim: preciznija pitanja, rad sa perspektivama, vrednostima i uverenjima, prepoznavanje obrazaca, reframing, modelovanje i razmišljanje o tome kako svako od nas pravi sopstvenu „mapu“ stvarnosti.
Ali coaching me je naučio nešto možda još važnije: to što imam alat ne znači da treba da ga upotrebim.
U jednoj studiji slučaja koju sam radila tokom coaching edukacije, najvažniji uvid za mene kao coacha nije bio naziv tehnike koja je dovela do promene. Bio je mnogo jednostavniji: prava tehnika je ona za koju je klijent spreman.
Ponekad će pravo pitanje uraditi mnogo. Ponekad će pomoći promena perspektive. A ponekad je najbolja stvar koju coach može da uradi – da ćuti.
Jedna od stvari koje sam naučila radeći sa klijentima jeste koliko tišina može da bude aktivna. Nije praznina koju moramo brzo da popunimo sledećim pitanjem. Nekada je upravo ona prostor u kojem čovek prvi put čuje sopstvenu misao do kraja.
Coaching je ogledalo, ne instrukcija.
Ne želim da budem osoba koja zna šta je najbolje za vas
Ovo mi je verovatno najvažnija razlika između coachinga i mnogih drugih vrsta pomoći. Kada mi neko dođe sa dilemom, moj posao nije da budem najpametnija osoba u prostoriji.
Ne želim da vam kažem šta bih ja uradila. Jer ja nisam vi.
Nemam vašu istoriju, vaše odnose, vaše strahove, vašu finansijsku situaciju, vaše vrednosti, vaše granice ni cenu koju ćete vi platiti za neku odluku.
Mogu da imam iskustvo. Mogu da imam znanje. Mogu da vidim nešto što vi u tom trenutku možda ne vidite. Ali odluka i dalje nije moja.
Zato sam coaching jednom opisala kao gradnju mosta.
Nalazite se na jednoj obali i želite da stignete na drugu. Most između te dve tačke ne mogu da izgradim umesto vas.
Vi postavljate konstrukciju. Ja donosim alat.
Mogu da pomognem da proverimo da li je nešto stabilno, da postavim pitanje kada deo konstrukcije ne deluje dobro, da ponudim drugi ugao gledanja i da zajedno proverimo da li je most zaista vaš.
Ali vi ćete preko njega preći.
Zato koristim i NLP i coaching
Ne zato što mislim da jedna metoda ima odgovor na sve. Upravo suprotno.
NLP mi pomaže da primetim strukturu: jezik koji koristimo, ponavljajuće obrasce, uverenja koja više ni ne proveravamo, perspektivu iz koje gledamo problem. Coaching mi daje okvir u kojem sve to može da se istražuje bez potrebe da ja unapred znam gde razgovor mora da završi.
NLP mi daje opcije. Coaching me podseća da je izbor klijentov.
NLP mi pomaže da postavim preciznije pitanje. Coaching me podseća da posle tog pitanja moram dovoljno dugo da ćutim da bih zaista čula odgovor.
I možda najvažnije, coaching me tera da stalno proveravam sebe.
Da li zaista slušam ili čekam priliku da pokažem šta znam?
Da li pitam zato što je pitanje korisno klijentu ili zato što sam ja radoznala?
Da li nudim novu perspektivu ili guram svoju?
Da li koristim tehniku zato što je potrebna ili zato što je znam?
To nisu pitanja koja se jednom polože na sertifikaciji i završe. To je deo posla.
I jedna važna ograda
Ne verujem u čarobne tehnike. Ne verujem ni u obećanja da jedna sesija može da „reprogramira“ nečiji život.
NLP ne koristim za dijagnostikovanje ili lečenje mentalnih i zdravstvenih problema, niti kao zamenu za psihoterapiju ili medicinu. Njegova istraživačka baza ima svoja ograničenja i mislim da je važno da ih ne prikrivamo.
To za mene ne poništava sve ono što sam kroz NLP naučila o komunikaciji, pitanjima, perspektivi, jeziku, vrednostima, uverenjima i sopstvenim obrascima. Ali znači da želim da budem precizna u tome šta tvrdim da NLP jeste i šta nije.
U mom radu NLP je alat, ne dogma.
Ako je neki alat koristan za temu sa kojom radimo, koristiću ga. Ako nije ostaće u kutiji. Nijedna tehnika mi nije važnija od osobe koja sedi preko puta mene.
Možda upravo zato poslednjih godina sve manje razmišljam o tome koju tehniku znam, a mnogo više o tome šta je čoveku preko puta mene potrebno da bi mogao jasnije da vidi, razmisli i napravi svoj sledeći korak.
Na kraju, odgovor ipak nije kod mene
Kada sam pravila svoj koncept coachinga, nazvala sam ga SVEMIR: sigurnost i spoznaja, vera u klijenta, empatija, moć promene, izbor i ishod, rast i razvoj. Nije nastao kao metod koji neko treba da prati korak po korak. Više je postao moj podsetnik na to kakva želim da budem dok radim sa ljudima.
Da napravim prostor u kojem čovek može da bude iskren. Da verujem u njega i onda kada on trenutno ne vidi sve svoje resurse. Da slušam bez potrebe da odmah popravljam. Da poštujem njegov izbor čak i kada bih ja možda izabrala drugačije. I da ne zaboravim da je rast proces i za klijenta i za coacha.
Možda je zato ono u šta danas najviše verujem mnogo jednostavnije od bilo koje tehnike: ljudi često imaju više odgovora nego što misle. Samo im ponekad treba dovoljno dobar prostor da ih čuju.
Moj posao nije da svoje odgovore stavim na mesto vaših.
Moj posao je da budem dovoljno prisutna, radoznala i odgovorna da zajedno možemo da pogledamo ono što se možda dugo nije gledalo i da onda vi odlučite šta ćete sa tim.
Zato mi danas najvažnije pitanje nije: „Kuda idem?“ Nego: „Ko postajem dok idem?“